Šekularac Dragoslav

Rođen 30. novembra 1937. u Štipu, umro 5. januara 2019. u Beogradu.

Sa 17 godina igrao je za omladinsku, a sa 18 godina za reprezentaciju Jugoslavije. Spada u red naših najspektakularnijih igrača posle drugog svetskog rata, izvanredan tehničar i veoma popularan zbog obilja atraktivnih trikova u igri.

Ponikao je u Crvenoj zvezdi, za koju je kao prvotimac debitovao 6. marta 1955. i do 5. juna 1966. odigrao ukupno 375 utakmica (od toga 156 prvenstvenih) i postigao 119 golova. U dresu beogradskih „crveno-belih” pet puta je osvajao državno prvenstvo (1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine), dok je 1959. trijumfovao u Kupu, kad je njegov tim u finalu savladao Partizan sa 3:1.

U to vreme svemoćni gazda Fijata i torinskih „crno-belih“ Anjeli nije pitao za cenu da ga dovede u „staru damu“. Međutim, komunisti na čelu sa Rankovićem i Krcunom, razmišljali su drugačije. Prvo, trebalo je zadržati Šekija da zabavlja narodne mase, a drugo, zapamtili su da Anjeli nije hteo da primi neku našu privrednu delegaciju iz „Crvene zastave“, pa je ovo bila dobra prilika da mu se osvete. I tako, majstor ostade iz viših interesa da zabavlja samoupravljače bez debelog honorara koji bi obezbedio egzistenciju i njemu i njegovim unucima.

Neposredno nakon toga karijera najpopularnijeg fudbalera Jugoslavije počela je da ide silaznom putanjom. Samo mesec dana nakon Svetskog prvenstva 1962. gde smo osvojili četvrto mesto zahvaljujući njemu, Crvena zvezda igrala je prvenstveni meč protiv Radničkog u Nišu. Jedna nepravedna sudijska odluka isprovocirala je najvećeg da nasrne na čoveka u crnom. Njegova pesnica je promašila cilj ali džaba, „Politika“ je objavila sliku kako Šekularac udara sudiju Tumbasa. To je bilo dovoljno da dobije rigoroznu kaznu: 18 meseci neigranja. Godinu i po dana bez lopte bila je, u stvari, smrtna presuda za najboljeg fudbalera tadašnje Jugoslavije. Mnogo godina kasnije kada je nekadašnji sudija Tumbas osetio da mu se bliži kraj, zvao je Šekija da mu oprosti. Ovaj nije otišao i kaže da se danas kaje zbog toga. Ljudski je i jedno i drugo.

Da bi nekako ublažio kaznu rešio je da ode u vojsku. „Dobrom voljom“ tadašnjih vlasti dobio je Bileću i školu rezervnih oficira. Svako ko je obukao sivo-maslinastu uniformu u nekadašnjoj Jugoslaviji zna kakav je dril bio u toj kasarni. Šeki kaže da su ga terali da trči uz brdo sa mitraljezom i pod visokom temperaturom, samo da bi dokazali kako nema protekciju. Bez obzira što ga je tamo posećivao i Aleksandar Ranković.

Šeki nije postavio nijedan rekord, iako je igrao 11 godina za „Zvezdu“. Nije ni igrač koji je najviše puta oblačio crveno-beli dres, ili onaj plavi sa grbom na grudima. Ipak, i pored toga, ne postoji niko ko je dosegao njegovu popularnost bez obzira na zvanična priznanja. Proglašen je za drugu Zvezdinu zvezdu, odmah nakon Rajka Mitića i ceo život je ostao vezan za klub sa „Marakane“.

Kad se oprostio od dresa Crvene zvezde, jednu sezonu (1966-1967) igrao je u SR Nemačkoj za ekipu Karlsruher SC, za koju je odigrao 17 utakmica i postigao dva gola, a zatim se vratio u Beograd i jednu sezonu, zajedno sa Milošem Milutinovićem, igrao za OFK Beograd.

Onda, ponovo, 1969. godine, napušta zemlju i odlazi u Bogotu (Kolumbija), gde igra za ekipu Santa Fe, koju je u to vreme trenirao Todor Veselinović. U leto 1971. prelazi u ekipu „Los Millionarios de Bogota”, a 1972. se ponovo vraća u Beograd, da bi se posle nekoliko egzibicionih utakmica opet vratio u Kolumbiju i ponovo promenio dres – ovoga puta je postao član ekipe FC America iz Kalija. Takode je igrao i u Dalasu (SAD).

Uz dve utakmice za mladu (1955-1956) i osam (uz dva gola) za omladinsku ekipu (1954-1956), odigrao je i 41 utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao šest golova. Debitovao je 30. septembra 1956. protiv Čehoslovačke (1:2) u Beogradu, a od nacionalnog dresa oprostio se I. juna 1966. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu.

Debitujući u državnom timu kao levo krilo, kasnije je igrao na svim mestima u navali. Neposredno posle prve utakmice za reprezentaciju, učestvovao je na olimpijskom turniru 1956. u Melburnu, a 1958. i 1962. igrao je na svetskim prvenstvima u Švedskoj i Čileu. Dok je u Švedskoj igrao na prve dve utakmice (protiv Francuske i Paragvaja), četiri godine kasnije u Čileu odigrao je svih šest utakmica i, prema mnogim ocenama, bio medu najboljim igračima celog prvenstva.

U nizu utakmica koje je odigrao za reprezentaciju, posebno je zapamćena ona 11. maja 1958. protiv Engleske (5:0) u Beogradu, na kojoj je u navalnom triju sa Milutinovićem i Veselinovićem, pružio jednu od svojih najboljih utakmica u nacionalnom timu.

Pripremajući se za trenerski poziv, nekoliko godina je u Crvenoj zvezdi radio sa omladinskim ekipama, 1982. i 1983. uključio se u rad s prvotimcima (završio je trenersku školu 1983.), a od proleća 1984. ponovo je, ovoga puta kao trener, u Gvatemali, da bi kasnije bio prvi stručnjak Crvene Zvezde (1989-91), Club América (Mexico), Atlético Marbella (1994-95).

Obavljao funkciju sportskog direktora u beogradskom Obiliću 2002. godine, a 2005. je sa velikim uspehom predvodio tim “Beli Orlovi” iz Toronta, Kanada.

Preminuo u 81. godini u Beogradu.