Aćimović Jovan

Rođen 21. juna 1948. u Beogradu.

Pre niskog nego srednjeg rasta, veoma stabilan, sa jakim i razvijenim nogama, ne naročito brz, ali munjevit u akciji i pronalaženju najboljih rešenja, neuporedivo više koristan nego atraktivan, proslavio se u dresu beogradskih „crveno-belih”, među prvima je potvrdio veliku odanost prema Crvenoj zvezdi – potpisao je ugovor na deset godina.

Kao fudbaler gledao je na igru očima stručnjaka. Njegov osnovni prilaz igri bio je da utakmicu dobija bolji tim, a ne ekipa koja ima najboljeg pojedinca. Zbog toga nije bila retkost da je, neumorno trčeći i boreći se između dva kaznena prostora, prvi priticao u pomoć i pokušao da ispravi grešku saigrača, ispoljavajući u svakom trenutku veliku stvaralačku snagu, primernu borbenost i neiscrpnu energiju.

Svi stručnjaci su ga neobično cenili i smatrali igračem koga bi poželeo svaki tim. Zbog toga je više od jedne decenije bio standardni igrač i pokretačka snaga Crvene zvezde, a u relativno kratkom periodu od osam godina odigrao je 55 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. I u državnom timu je bio dugi niz godina bez zamene, jer je njegov doprinos igri najbolje jedanaestorice uvek bio dra-gocen.

Kao član pionirske i omladinske ekipe OFK Beograda, bio je vrlo zapažen i cenjen kao igrač sa velikom perspektivom. Igrao je hrabro i srčano i bio je ne samo najčešće najbolji igrač, nego i odličan strelac. Ali, brzo je počeo da stvara prilike drugima, a mnogo ređe da sam šutira. U brzom usponu počelo je, eto, da se menja njegovo shvatanje o igri, počela je da dominira svest da je snaga tima kao celine uvek najvažnija.

Noseći odmalena nadimak „Kule”, koji je dobio u roditeljskom domu, u dve sezone (1965-1966) odigrao je deset utakmica za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije (i jednu za mladu), najčešće je bio medu najboljima u timu, ali je postigao samo jedan gol. Međutim, vrednost njegovih igara uvek je bila iznad slave najboljih strelaca, tako da ga je ondašnji trener „crveno-belih” Miljan Miljanić svesrdno prihvatio i na „velika vrata” uveo u prvu ekipu. Debitovao je 1. septembra 1965. u prijateljskom susretu protiv Radničkog (5:0), u kome je postigao i prvi gol za Crvenu zvezdu, a na ligašku scenu stupio je 12 dana kasnije – kad je imao nešto više od 17 godina.

Kad je Jugoslavija u proleće 1966. godine bila organizator omladinskog turnira UEFA, Aćimović je igrao desnu polutku. A tri dana pre početka velike evropske revije omladinaca, pojavio se kao leva polutka u prvom timu Crvene zvezde protiv čehoslovačke ekipe Jednota u polufinalu Srednjoevropskog kupa. Na levom krilu igrao je proslavljeni strelac Bora Kostić.

Kad je u leto 1966. prvi tim preuzeo Miljan Miljanić, koji je pre toga bio selektor omladinske reprezentacije, počelo je stvaranje nove ekipe „crveno-belih”. Slavnu levu stranu navale Šekularac-Kostić nasledili su Aćimović i Džajić, novi nezaboravni tandem iz vremena kad je Crvena zvezda ubedljivo dominirala jugoslovenskim fudbalom i triput uzastopno (1968-1970) osvajala titulu prvaka i u četiri sezone triput trijumfovala u Kupu (1968, 1970. i 1971. godine).

Od 5. septembra 1965. kad je debitovao u „crveno helom” dresu, pa do 8. avgusta 1976, kad se u prijateljskom susretu protiv engleskog tirna Manchester United (2:1) rastao od Crvene zvezde, odigrao je ukupno 519 utakmica (od toga 237 prvenstvenih i 22 u Kupu Jugoslavije) i postigao 113 golova (od toga 44 prvenstvena i četiri u Kupu). Sa Crvenom zvezdom je osvojio četiri titule prvaka (1968, 1969, 1970 i 1973. godine) i dva trofeja Kupa (1968. i 1971. godi ne). Sigurno bi se okitio bar još jednim velikim nacionalnim trofejom da nije morao da operiše rneniskus i, razumljivo, da duže pauzira. Kad se u leto 1975. vratio s odsluženja vojnog roka, prerano je ušao u prvenstvene okršaje i to je platio povredama koje su ga dugo pratile.

Jula 1976. napustio je Crvenu zvezdu i prešao u nemački klub. 1.FC Saarbrucken, koji se baš te sezone vratio u Bundesligu. Predstavljao je pojačanje za ovu ekipu, ali nije imao sreće. Posle odličnog starta, ponovo se vratila povreda, tako da je u dve sezone odigrao samo 41 utakmicu i postigao jedan gol. Praktično, njegova karijera bila je završena…

Na kraju je za svoju dušu igrao i za nižerazredni beogradski Sinđelić.

Za reprezentaciju Jugoslavije Aćimović je odigrao 55 utakmica i postigao tri gola. Debitovao je 8. juna 1968. u finalu Kupa evropskih nacija protiv Italije (1:1) u Rimu, kad ga je ondašnji selektor reprezentacije Jugoslavije Rajko Mitić naknadno po zvao da doputuje u Italiju, jer je Ivica Osim bio povređen već na početku prethodne utakmice, protiv Engleske (1:0) u Firenci. Aćimović je opravdao poverenje saveznog kapitena i sa manje od 20 godina uspcšno položio veliki ispit u karijeri. Da je Musemić bio snalažljiviji kad mu je Aćimović posle jednog izvanrednog prodora pripremio idealnu priliku, Jugoslavija bi, bez obzira na pristrasnog sudiju Švajcarca Diensta, bila prvak Evrope. Ovako, posle poraza u ponovljenoj utakmici (0:2), sve je ostalo samo u uspomenama…

Aćimović je posle rimskog finala Kupa nacija postao standardni reprezentativac. Kao i Rajko Mitić, svi savezni kapiteni koji su ga nasledili, veoma su cenili Aćimovića i stalno ga pozivali „pod zastavu”. Uostalom, on je bio izuzetno potreban igrač: kretao se u oba pravca, neumorno trčeći i napred i nazad, dragocen u ogranizaciji igre i isto toliko koristan u defanzivnim zadacima. Kao vrlo izdržljiv, posebno je bio pogodan za turnirski sistem takmičenja. Uz sve, uvek je igrao disciplinovano i primao i najteže zadatke.

Posebno se istakao na utakmici koja je našem timu utirala put do završnog turnira Svetskog prvenstva 1974. godine u SR Nemačkoj. Na utakmici protiv Grčke (1:0), koja je odigrana 20. novembra 1972. u Beogradu, briljirao je na teškom i blatnjavom terenu, na kome je dejstvovao kao tenk i, uz sve, postigao i jedini, odlučujući gol na utakmici.

Igrao je i na onoj nezaboravnoj „majstorici” 13. februara 1974. protiv Spanije (1:0) u Frankfurtu, na kojoj je bio jedan od najboljih igrača, kao i na svih šest utakmica koje je naša reprezentacija odigrala na Svetskom prvenstvu.

Od reprezentacije se oprostio na finalnom turniru Kupa evropskih nacija, koji je 1976. godine organizovan u našoj zemlji. Bio je kapiten reprezentacije na utakmici protiv SR Nemačke (2:4), u kojoj je naš tim pružio briljantnu igru i protiv svetskih prvaka poveo sa 2:0. Na žalost, zbog nezalečene povrede nije imao snage da utakmicu odigra u tempu kojim je uvek igrao, tako da ga je zamenio Peruzović. Ali, bez Aćimovića više nije bilo prave igre… Poslednju utakmicu u nacionalnom dresu odigrao je dva dana kasnije, 19. juna 1976. protiv Holandije (2:3) u Zagrebu, takođe kao kapiten tima. Na žalost, obe ove utakmice ostale su kao nezaboravan događaj i velika šansa, ali i tužna uspomena.

Kad se posle dvogodišnjeg boravka u Sarbrikenu vratio u svoj Beograd, bio je pun nada da će ostati uz fudbal, uz Crvenu zvezdu kojoj je poklonio veliki deo mladosti i najblistavije doba svoje sjajne igračke karijere. Hteo je da poučava najmlađe fudbalere, da u njima traži naslednike i nove zvezde „crveno-belih”.

Ova želja mu se ispunila pa je kao član stručnog štaba beogradskih „crveno-belih”, radio sa omladinskim selekcijama kluba u kome se kao igrač proslavio.