Valok Marko

Rođen 5. marta 1927. u Surčinu (Beograd).

Odrastao je na igralištu zemunskog Viteza, a kada se on posle okupacije preselio u Beograd, prešao je u zemunski Građanski za čiji je prvi tim počeo da igra 1944. godine.

Nakon oslobođenja, kao poručnik i jedan od rukovodilaca armijske Fiskulturne škole, nastupao je za Kruševačku diviziju Korpusa narodne odbrane Jugoslavije u Maksimiru, na turniru na kome su učestvovale još Zagrebačka i Beogradska divizija. Slučaj je hteo da je tada Partizan igrao protiv Dinama, pa je trener crno belih Ilješ Špic pre podne odveo igrače u šetnju. Da prekrate vreme gledali su utakmicu na kojoj je nastupio Valok, i kada se vratio u Kruševac, stigla je naredba da se javi u Beograd načelniku Doma Jugoslovenske armije generalu Vasi Smajeviću. On mu je kazao da ga želi Partizan, koji je tada bio armijski klub. To se nije uklapalo u Valokove namere, pošto je želeo da bude pilot-lovac i baš je u to vreme iščekivao poziv iz Vazduhoplovne škole u Zemunu. Rekao im je da će doći u Partizan, ako ga tamo ne prime. I nisu ga primili. Tek mnogo kasnije je saznao da je to učinjeno na zahtev kluba.

U Prvoj ligi pojavio se u sezoni 1947/48. u dresu beogradskog Partizana. Do 1959. odigrao je za “crno-bele” ukupno 403 utakmice i postigao 333 gola, tako da na klupskoj listi strelaca-rekordera zauzima drugo mesto, iza nenadmašnog Bobeka (403 gola).

S Partizanom je 1949. osvojio prvenstvo, a 1952, 1954. i 1957. godine Kup maršala Tita. U prvenstvu 1950. bio je najbolji ligaški strelac sa 17 golova. U Prvoj ligi odigrao je 165 utakmica i postigao 90 golova.

Pored dva susreta za “B” selekciju 1949-1951 odigrao je i šest utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao tri gola. Debitovao je 19. juna 1949. protiv Norveške (3:1) u Oslu, a poslednju utakmicu odigrao je 8. oktobra 1950. protiv Austrije (2:7) u Beču. Igrao je na mestu desnog krila i vođe navale.

Kad je završio igračku karijeru, posvetio se trenerskom pozivu. Kao sportski instruktor JNA radio je duže vreme u Burmi (1959-1963), u kojoj je bio i trener nacionalnog tima, a od 1963. do 1967. ponovo je u beogradskom Partizanu. Bio je i trener titogradske Budućnosti (1976/77), novosadske Vojvodine (1980/81), kao i drugoligaša Borac (Banja Luka), Teteks (Tetovo) i Galenike i Rada (Beograd). Radio je i u Filadelfiji – SAD (1979) i Turskoj (1982-1983).

Od 1977. do 1979. bio je trener reprezentacije Jugoslavije i vršio dužnost selektora. U završnici prvenstva 1983/84. vodio je drugoligašku ekipu FK Rad iz Beograda.