Petković Ilija

Rođen 22. septembra 1945. u Kninu, umro 27. juna 2020. u Beogradu.

Igračku karijeru počeo u kninskom ligašu Dinari. U 19. godini je došao u Beograd i suočio se sa velikom životnom dilemom – nastaviti fudbalsku karijeru ili se posvetiti studijama. Pobedila je ljubav ka fudbalu, postao je profesionalac, ali je nastavio i sa edukacijom – završio je Višu ekonomsku školu u Beogradu.

Splet okolnosti je Iliju Petkovića odveo na Staru Karaburmu i postao je igrač OFK Beograda. Dres popularnih “romantičara” nosio je 16 sezona, najpre od 1964. do 1973. godine, a zatim i od 1976. do 1983. U sezoni 1965/66. osvojio je trofej u Kupu Jugoslavije. Za OFK Beograd odigrao je 417 utakmica i postigao je 68 golova. O karakteristikama Petkovićeve igre najbolje svedoči nadimak – “tajfun sa Karaburme”. Bio je stravično eksplozivan i svojevremeno je proglašen za najbolje desno krilo sveta.

Petković je tri godine, od 1973. do 1976, bio internacionalac. Igrao je za francuski Troa.

Debi u dresu “plavih”

Posebne stranice igračke karijere je ispisao u reprezentativnom dresu. Za selekciju Jugoslavije je igrao od 1968. do 1974. godine. U tom periodu reprezentativni dres je oblačio 43 puta i postigao je šest golova.

Debitovao je na impresivan način. Bilo je to 24. aprila 1968. na stadionu Crvene zvezde. Jugoslavija je bila domaćin Francuskoj u revanš susretu četvrtfinala Kupa nacija. U prvoj utakmici, odigranoj 18 dana ranije u Marseju, bilo je 1:1. Iliji Petkoviću je trebalo tri minuta da postigne i prvi gol za “plave”. Drugi put među strelce se upisao u 33. minutu. Na kraju, Jugoslavija je pobedila Francusku 5:1, a 47.687 navijača je klicalo Petkoviću i drugovima…

Ta pobeda je donela Jugoslovenima plasman na završni deo Kupa nacija, koji je održan u junu te godine u Italiji. Bilo je to treće po redu najjače evropsko reprezentativno takmičenje, koje je zatim preraslo u Prvenstvo Erope.

Ilija Petković je učestvovao u briljantnoj pobedi za sva vremena nad Engleskom 1:0, u polufinalnom susretu odigranom 5. juna u Firenci. Gol odluke postigao je Dragan Džajić. Tri dana kasnije u Rimu je odigrano finale. Protivnik je bila selekcija domaćina. Golom Džajića Jugoslavija je povela u 39. minutu, a izjednačio je Domengini deset minuta pre kraja. Petković je bio odličan. Tadašnja pravila nalagala su da se igra nova utakmica. Međutim, Ilija Petković se povredio, nije bio u timu u susretu odigranom 10. juna i “azuri” su savladali Jugoslovene 2:0. Petković se okitio evropskim srebrom u konkurenciji reprezentacija, a naš nacionalni tim je ponovio uspeh sa uvodnog Kupa nacija iz 1960. godine.

Imao je Petković još mnogo nezaboravnih susreta u državnom timu. Ipak, plasmani na završnice velikih dela zasenjuju ostalo.

Petković je bio i akter meča odigranog 19. decembra 1973. godine u Atini, kada su “plavi” pobedom 4:2 nad domaćinom Grčkom obezbedili majstoricu protiv Španije. Pobednika tog duela čekala je viza za Svetsko prvenstvo održano 1974. godine u Nemačkoj.

Na “Vald” stadionu u Frankfurtu, 13. februara 1974, radovali su se Jugosloveni. Golom Josipa Katalinskoga u 14. minutu pobedili su “furiju” i izborili plasman na Mondijal.

Žreb je odredio da Svetsko prvenstvo otvore aktuelni šampion planete Brazil i Jugoslavija. Trinaestog juna, ponovo na “Vald” stadionu u Frankfurtu, bilo je 0:0. U narednom susretu Jugoslavija je deklasirala Zair 9:0, a osmi gol je postigao Petković. Remijem protiv Škota 1:1 izboren je plasman u naredno takmičarsko kolo. Tada su se ponovo formirale grupe, a “plavi” nisu uspeli da se plasiraju dalje – redom, bolji su bili reprezentativci SR Nemačke (2:0), Poljske (2:1) i Švedske (2:1).

Ispostavilo se da se Ilija Petković na Mondijalu u Nemačkoj i oprostio od reprezentativnog dresa. Svoju 43. utakmicu za “plave” odigrao je protiv Poljske, 30. juna na već pomenutom objektu u Frankfurtu. U 81. minutu “tajfun sa Karaburme” je ustupio mesto Vladimiru Petroviću, kasnijoj četvrtoj “Zvezdinoj zvezdi”.

Ilija Petković spada u red retkih fudbalskih ljudi koji u biografiji ima učešća na svetskim prvenstvima i kao igrač i kao selektor. U oba slučaja, Petković se svetskoj javnosti predstavljao u Nemačkoj. Te 1974. kao igrač, 2006. kao selektor Srbije i Crne Gore.

Trenerska karijera

Karijeru stručnjaka Petković je počeo kao sportski direktor OFK Beograda. Kasnije, u periodu od 1990. do 1993. godine bio je i trener “romantičara” sa Stare Karaburme.

U međuvremenu, Petković je bio trener u Štabu omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je 1987. godine u Čileu postala prvak sveta. To je jedan od najboljih rezultata svih vremena u domaćem fudbalu, a Petković je dao veliki doprinos na tom putu, kao i u stvaranju mnogih budućih asova.

Doskorašnji selektor “A” tima je svojevremeno i prevodio Mediteransku reprezentaciju. Takođe, bio je aktivan i u Vojnom timu, kojeg su činili fudbaleri na redovnom odlsuženju vojnog roka.

Internacionalnu trenersku karijeru Ilija Petković je počeo 1993. godine u švajcarskom Servetu. Tim iz Ženeve je trenirao dve godine. U sezoni 1993/94. osvojio je šampionsku titulu. Zanimljivo je da je Servet u to doba bio u senci Grashopersa, ali su prevazišli mediokritetsko shvatanje upravo zahvaljujući radnom angažmanu našeg stručnjaka. Na kraju, u burnom finišu, pretekli su Grashopers za bod.

Ilija Petković je tokom 1997. i 1998. godine bio trener u štabu najbolje reprezentacije koju je tada selektirao Slobodan Santrač, inače njegov dugogodišnji saigrač u OFK Beogradu i najbolji strelac naše elite u istoriji. “Plavi” su se plasirali na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. To je bio izuzetan uspeh, ostvaren posle raspada SFRJ i međunarodnih sankcija koje nisu izostavile ni fudbal.

Ipak, Petković nije bio učesnik takmičenja u Francuskoj, jer je prihvatio poziv japanskog prvoligaša Avispe iz Fukuoke. U Japanu je Petković ostavio izuzetan utisak, što je uslovilo kasnijim pozivima u redove komšijskih kineskih prvoligaša – Šenhua i Čendau. Ilija Petković je i danas jedan od omiljenih trenera u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, a novinari iz Kine i dan danas često posećuju našu zemlju i Savez.

U međuvremenu, Petković je u sezoni 1999/2000. trenirao i solunski Aris. U nacionalnom Kupu su eliminisali Panatinaikos, a takmičenje su završili u polufinalu.

Dva puta na klupi “plavih”

Ilija Petković je u dva navrata bio selektor našeg nacionalnog tima. Prvi put je radio od jula 2000. do februara 2001. godine. U tom razdoblju “plavi” su ostvarili pobedu u prvoj utakmici Prve grupe kvalifikacija za Svetsko prvenstvo održano 2002. godine, a savladan je Luksemburg u gostima. Takođe, naš nacionalni tim je sa Petkovićem na čelu u januaru 2001. osvojio prvo mesto i pehar na “Sahara kupu”, održanom u Indiji.

Posle tog turnira, Petković je otišao u Kinu. U Fudbalski savez, na mesto selektora, vratio se krajem jula 2003. godine. Bio je to izuzetno težak trenutak za domaći fudbal, jer je samo mesec ranije doživljen najteži poraz u istoriji – 11. juna Azerbejdžan je u Bakuu u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope 2004. pobedio “plave” 2:1.

Petković je konsolidovao ekipu. Vratio je duh i vedrinu u svlačionicu, uspostavio jedinstvo među svim strukturama, došao do dobrih rezultata i polako vraćao kult nacionalnog tima. Dve pobede nad Velsom i remi protiv Italijana ipak nisu bili dovoljni da Srbija i Crna Gora obezbedi plasman na kontinentalno prvenstvo.

Sve se promenilo na bolje u narednom kvalifikacionom ciklusu. Ilija Petković je postavio nova pravila, apsolutno svaki član nacionalnog tima i organizacije ih je prihvatio. Čvrsta odbrana, pokretljiv vezni red, konkretan napad i sve to pretočeno u kvalitetnu igru, doprinelo je da Srbija i Crna Gora osvoji prvo mesto u kvalifikacionoj Sedmoj grupi i direktno se plasira na Svetsko prvenstvo. Takav uspeh nije zabeležen u skorijoj prošlosti.

Dva podatka su posebno oduđevila svetsku fudbalsku javnost. Najpre, naša reprezentacija nije poražena na 10 kvalifikacionih mečeva, a primljen je samo jedan gol. Sa tim ostvarenjem “plavi” su najbolji na planeti.

Zanimljivo je da Ilija Petković, u funkciji selektora, nije poražen ni na jednoj utakmici u kvalifikacijama. Na putu ka Svetskom prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine ostvario je jednu pobedu. Tim je preuzeo tri meča pre kraja sledećeg ciklusa, a ostvario je skor od dve pobede i remi. I, na putu ka Nemačkoj 2006, “plavi” su pobedili na šest od 10 utakmica, dok su preostale četiri završene nerešenim rerzultatom.

Briljantno predvodi reprezentaciju do prvog mesta u kvalifikacionoj grupi i direktnog plasmana na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. na kome naša reprezentacija biva poražena u sva tri meča u grupi C : Holandija (0:1), Argentina (0:6) i Obala Slonovače (2:3).

Smatrajući ostavku moralnim činom, Petković je po povratku iz Nemačke saopštio svoju odluku o napuštanju funkcije selektora reprezentacije, i u kratkom obraćanju javnosti poručio između ostalog :

– ” Vreme će najbolje da oceni kako sam i koliko iskreno vodio reprezentaciju…”