Milošević Savo

Rođen 2. septembra 1973. u Bijeljini.

Na fudbalskoj sceni pojavio se u ekipi Janje iz Bijeljine. Sa urođenom “pozitivnom drskošću” još od malih nogu, kada je u Janji potrčao za prvom loptom, krenuo je u osvajanje velikog fudbalskog sveta onog časa kad mu se ukazala prva prilika. Negde ujesen 1987. došla omladinska reprezentacija Jugoslavije u Janju na neke pripreme, generacija Bokšića i golmana Zvonka Milojevića. Igraju protiv prvog tima Janje, dok je na klupi sedeo i Savo Milošević sa tek navršenih 14 godina. Pred kraj utakmice uđe u igru, u jednoj akciji napravi dar-mar, pređe i Milojevića i postigne gol. Ivan Čabrinović, jedan od stručnjaka u FSJ-u, preporučio ga je odmah za kadetsku reprezentaciju i ubrzo su ga selektori Kunovac i Kobešćak pozvali. Ostalo je istorija.

Afirmisao se u beogradskom Partizanu. U dresu “crno-belih” odigrao je 98 prvoligaških utakmica i postigao čak 65 golova (ukupno 214 utakmica, 183 gola). Dva puta osvojio prvenstvo Jugoslavije (1993,1994) i jednom Kup Jugoslavije (1994). Dva puta golgeter šampionata (1994. – 21 gol, 1995. – 30 golova).

Kao internacionalac igra najpre u Engleskoj. Obukao je dres (transfer vredan 3,5 miliona funti) Aston Vile (1995-1998). Na 90 premijerligaških utakmica postigao je 29 golova. Tri godine u Birmingemu, u plavo-ljubičastom dresu, ostaće mu u pamćenju po tri stvari: naučio je odlično engleski, postigao “evrogol” u finalu Liga kupa 1996. na Vembliju protiv Lidsa i dobio nadimak od tabloida u Engleskoj “miss-a-lot-ević” (parafraza njegovog prezimena: onaj koji mnogo promašuje).

Sledeća stanica je bila španska Saragosa (1998-2000), tim srednjih kvaliteta, pa je izgledalo da se karijera jednog od većih srpskih talenata našla na nizbrdici. Prva sezona u Španiji bila je prilagođavanje ali, već u drugoj je Španija najpre, a potom i cela Evropa, imala prilike da spozna zašto je Milošević važio za fantastično talentovanog igrača. On je na prvih 16 utakmica u Primeri za Saragosu postigao 16 golova i to su verovatno najlepši trenuci u njegovoj karijeri. Mediji su ga opsedali, kolale su priče koji će klub da otkupi njegov ugovor, pominjali su se Real, Barselona, pričalo se o desetinama miliona maraka. Na kraju, završio je u italijanskoj Parmi koja je imala deceniju uspešnih igara u jakoj italijanskoj ligi.

Ako je Parma dala veliki novac za Savine usluge, to se u krajnjem ishodu nije pokazalo kao dobra investicija, jer se on nije snašao u “tvrdom” italijanskom fudbalu, jednostavno ga nije krenulo kako valja, pa je sve više bio na klupi za rezerve nego na terenu. Posle slabe sezone, pozajmljen je najpre jednu sezonu Saragosi, potom Espanjolu i na kraju Celti iz Viga. U Španiji je igrao i bolje i više, ali je karijera bila pred okončanjem i počelo je svođenje računa.

Ipak, poslednje godine u Španiji je proveo u malenoj Osasuni, u kojoj je stekao status heroja jer je “pod stare dane” značajno unapredio igru malog kluba i naročito se isticao golovima i igrom protiv velikih: Reala, Barse i Valensije. U januaru 2011. proglašen je za najboljeg igrača decenije u Osasuni. Milošević je za španski klub igrao tri sezone (od 2004. do 2007.) i na 82 meča postigao je 21 gol.

Poslednju profesionalnu sezonu igrao je u hladnom i dalekom Kazanju, u dresu Rubina, kome je doneo prvu titulu u ruskoj ligi i plasman u Ligi šampiona.

Iako nikada nije bio prepoznat kao fudbalska veličina (kao Dragan Stojković, Dejan Savićević ili Predrag Mijatović uz koje je odrastao i stasavao u reprezentaciji), Milošević se izdvajao upornošću, odlučnošću i spremnošću da se uvek javi kada ga je “otadžbina zvala”. Tim pristupom je osvojio i zaslužio poštovanje onih koji su mu na početku karijere pogrdno skandirali “Savo majmune” i upisao se u istoriju kao fudbaler koji je za nacionalni dres odigrao najviše utakmica.

U dresu reprezentacije Jugoslavije, a zatim i Srbije i Crne Gore bio je rekorder po broju nastupa (nadmašio ga Dejan Stanković). Odigrao je 102 utakmice i postigao 37 golova. Debitovao je 1994. protiv Brazila u Porto Alegreu (0:2), a od reprezentacije se oprostio 19. novembra 2008. protiv Bugarske sa dva gola i dva promašena penala!

Nastupao za reprezentaciju Jugoslavije na Svetskim prvenstvima 1998.u Francuskoj i 2006. u Nemačkoj i na Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji, gde je bio najbolji strelac šampionata.

U decembru 2009. kandidovao se za predsednika FK Partizan. Na Skupštini je bilo pristuno 57 od ukupno 65 članova. Novi-stari predsednik Dragan Đurić, kojeg je predložio Upravni odbor, dobio je poverenje 43 delegata da predvodi klub u narednom petogodišnjem mandatu, dok je Milošević, kojeg je predložio Ljubiša Tumbaković, dobio jedan glas.

– „U ovoj zemlji onaj ko ima časne namere da nešto dobro uradi nema ni promil šanse da uspe. Žao mi je što moje poruke nisu naišle na razumevanje onih koji su imali moć. Promene u Partizanu će doći kad-tad, jer su neophodne. Smatrao sam da je ovo bio idealan trenutak da se napravi zaokret u Partizanovoj politici rukovođenja, uz dužno poštovanje kluba koji ima svoje ime i dugu tradiciju”, istakao je Savo Milošević posle poraza na izborima za predsednika Partizana.

Jedno vreme je bio pomoćnik u stručnom štabu crnogorske reprezentacije, da bi u martu 2019. iznenada raskinuo ugovor sa Fudbalskim savezom Srbije u kojem je obavljao funkciju potpredsednika i postao šef stručnog štaba beogradskog Partizana.