Karasi Stanislav

Rođen 8. novembra 1946. u Beogradu.

Kao jedno od devetoro dece, rođen u braku Mađarice Adele i Srbina Ivana. Njegov ujak, majkin rođeni brat, dr Farkaš, bio je istaknuti mađarski fudbaler. Igrao je, povremeno, i za najbolji sastav svoje zemlje uz Puškaša, Šandora, Kočiša…

Živeli su na Banovom brdu, iznad Čukarice. U porodici ih je bilo devetoro: otac, majka, dvojica braće i pet sestara. Imali su još jednog brata i jednu sestru. Njih dvoje su bili najstariji, ali ih je neko, neposredno posle Drugog svetskog rata, u opštoj gužvi, posle povratka roditelja iz zarobljeništva – ukrao…Nije im bilo lako. Samo je otac bio zaposlen, pa su brat i on radili sve šta su, sa desetak godina, mogli: unosili komšijama ugalj, drva… Šetali su i konje, na hipodromu, posle trka, u padoku, da se smire… Za ovaj posao dobijali su 10 dinara po konju. Tako im je svaki konj “donosio” sendvič sa šunkom i šampitu…

Odrastao na igralištu Čukaričkog, ali prvo je počeo da igra hokej na travi, a onda fudbal. Jednom prilikom, trener Partizana Popesku ga je video na ulici kako žonglira, i  prvo njegovo pravo igranje fudbala bilo je na stadionu JNA. Posle dve godine, kad je Popesku već bio trener Rijeke, nisu ga pozvali na zimske pripreme pionira do 13 godina… I strašno ljut i tužan napustio je stadion. Zalupio je vrata trenerima Lazareviću i Belinu uz poruku – zapamtićete vi mene… Trčao je, i plakao, od stadiona do kuće…

Ipak, bilo mu je suđeno da postane veliki igrač. Miljan Miljanić se 1959. godine vratio iz Engleske sa usavršavanja sa idejom da organizuje turnir svih beogradskih škola i da talentovanu decu dovede u Zvezdu… Ušao je u taj uži izbor. Uz njega su tu bili i Jovan Aćimović, Trifke Mihajlović, Slobodan Janković…

Do dolaska pred vrata prvog tima bio u Zvezdi, a tada su hteli, kao mnoge, da ga pošalju u Kragujevac, na kaljenje. Ali, želeo je da igra za Borovo, jer je u tom gradu bio najbolji strelac na turniru. Međutim, ucenili su ga! U Kragujevac je mogao da ode kao igrač Zvezde, a za odlazak u Borovo tražili su od njega, kao kaznu za neposlušnost, da raskine ugovor sa Zvezdom na svoju štetu. I učinio je to. Otišao je u Borovo!

U Borovu je, sa 19 godina, bio najbolji fudbaler Druge lige, kad su ga pozvali u vojsku. Ipak, nastavio je da igra za Borovo. Vojne vlasti su mu to dozvolile. U međuvremenu je po njega došao čuveni Vujadin Boškov, tada trener Vojvodine. Sve su se dogovorili. Ponudili su mu stan u Novom Sadu, kola, pare…

Kad su to čuli u Zvezdi javili su mu, po “kuriru”, da se vrati u Beograd. Ali, zbog njihovog stava u vreme kad je odlazio iz Zvezde i kada je morao da raskine ugovor, poručio im je da, ako ga žele, dođu po njega. I, dva dana kasnije, neko mu je, u zoru, lupao na vrata. Neznajući ko je, počeo je da psuje… Bio je to Miljanić sa dvojicom saradnika. Čim je otvorio vrata, udario mu je šamar i viknuo – pakuj se… Bilo je to 1969. Imao je 23 godine.

Zenit karijere dostigao u Crvenoj zvezdi, za čiji je prvi tim debitovao 23. aprila 1969. i do 1. maja 1974. odigrao 334 utakmice (od toga 130 prvenstvenih) i postigao 130 golova. U dresu beogradskih “crveno-belih” osvojio je dva državna prvenstva (1970. i 1973) i dva trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1970. i 1971).

Uz jednu utakmicu za mladu (1969), odigrao je i 10 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije, postigavši četiri gola. Debitovao je 9. maja 1973. protiv SR Nemačke (1:0) u Minhenu, a poslednju utakmicu odigrao je na Svetskom prvenstvu, 3. jula 1974. protiv Švedske (1:2) u Diseldorfu.

Proslavio se pogotkom u poslednjim sekundima igre 19. decembra 1973. protiv Grčke (4:2) u Atini, koji je omogućio našoj reprezentaciji da posle “majstorice” protiv Španije (1:0) u Frankfurtu učestvuje na finalnom turniru Svetskog prvenstva 1974. u SR Nemačkoj.

Kao odličan napadač, najčešće polutka ili krilo, igrao je i za francusku ekipu Lille OSC (1974-1977), belgijski Antwerp FC (1977-1979), zatim u američkim klubovima Buffalo i New York Arrows (1979-1981), da bi karijeru završio u OFK Beogradu (1981-1983) i Hajduku sa Liona.

Od prvih para u inostranstvu kupio staru kuću koju je obnovio, a stan koji je dobio od Zvezde, preko puta Gradske bolnice, vratio je klubu! Tada je važila preporuka: “Imaš kuću, vrati stan”. I on je to, kao jedan od retkih, učinio!

U braku sa Mirjanom, kćerkom jedinicom generala Veljka Kadijevića, ima kćerku Adelu (po baki), pijanistu i profesora klavira.

Nakon igračke karijere, oprobao se i u trenerskim vodama trenirajući Tim JNA i mladu reprezentaciju Jugoslavije, potom subotički Spartak, kuvajtski Jarmuk, nikšićku Sutjesku, Radnički sa Novog Beograda, kragujevački Radnički, Milicionar, Obilić, turski Erzurum, Zvezdaru, Bežaniju, BASK i banjalučki Borac.

U januaru 2008. Udruženje fudbalskih trenera Srbije održalo je Izbornu skupštinu na kojoj je Stanislav Karasi jednoglasno izabran za predsednika.