Đurković Vladimir

Rođen 6. novembra 1937. u Đakovici, ubijen 22. juna 1972. u Sionu, Švajcarska.

Umreti u vozu koji je iskočio iz šina, u avionu koji eksplodira, ili na brodu koji tone – to je tužno, žalosno. Ali, završiti život pod mecima jednog pijanog policajca – to je užasno glupo. Takva je, međutim, kobna sudbina Vladimira Durkovića, ubijenog u noći između utorka i srede, u mirnom malom gradu Sionu. Neverovatno ali, avaj, istinito!

Pod naslovom “Naš prijatelj Vladi”, pariski list “L’equipe” je ovim tekstom obavestio svetsku javnost o tragičnom završetku sjajnog jugoslovenskog fudbalera koji je u 35. godini života, 22. juna 1972. godine, u 10.30 časova, uprkos hirurškoj intervenciji, podlegao teškim povredama od hitaca koje mu je ispalio u stomak pripiti švajcarski policajac, koga nesrećni Durković ničim nije izazvao.

A jedna srećna mladost počela je da mašta o velikim klubovima i velikim stadionima u podmlatku onda drugoligaša Napretka iz Kruševca, koji je na tradicionalnom logorovanju omladinaca-fudbalera leta 1955. godine ostavio odličan utisak i zainteresovao ondašnjeg trenera beogradske Crvene zvezde, iskusnog stručnjaka Mišu Pavića.

lako samo sa 16 godina, smatran je prvotimcem Napretka. A “crveno-beli” dres Crvene zvezde prvi put je obukao 22. novembra 1955, na prijateljskoj utakmici protiv Dinama (3:1) u Pančevu. Bio je postavljen na mesto desnog krila, samo 22 dana pošto je potpisao pristupnicu za novi klub.

Osim izrazitog talenta, popularni “Dure” – kako su ga svi zvali – u početku nije ništa više pokazao. Počeo je da šeta od jednog do drugog krila, promenivši sva mesta u navali. A najviše je presedeo na klupi za rezervne igrače. Prve sezone odigrao je samo sedam utakmica a sledeće 1956/57. godine, čak jednu manje. Tek treće godine u Crvenoj zvezdi, možda i igrom slučaja, postao je nenadmašni desni bek i standardni prvotimac.

Navala Crvene zvezde iz onog vremena nije imala slabu tačku. Mitić, Toplak, Rudinski, Živanović, Šekularac, Bora Kostić… I uža odbrana bila je granitna: Beara, Stanković, Zeković. Ipak, prilikom gostovanja u Maroku 1957, ondašnji “tehniko” Crvene zvezde Kika Popović predložio je Durkoviću da igra desnog beka. Ali uveren da samo može da igra u navali, “Dure” je odbio!

Ipak, pošto su ga ubedili da treba bar da pokuša, pristao je, i posle svega godinu dana, zaigrao je na mestu desnog beka i u reprezentaciji! Tako je počela blistava karijera jednog od najboljih bekova koje je naš fudbal imao.

Durković je u dresu Crvene zvezde odigrao ukupno 405 utakmica (od toga 177 prvenstvenih i 19 u Kupu Jugoslavije) i postigao 30 golova (od čega sedam prvenstvenih). U ovom klubu bio je godinama stub odbrane, jedan od najstabilnijih igrača, uvek sa postojanom formom, izvanredan bek robusnog stila, veoma hitar, beskompromisan, sa najbržim i najracionalnijim rešenjima. Bio je i borac koji se nikad nije predavao i koji je uvek težio osnovnom cilju – da zadrži protivnika i otkloni opasnost od gola. Ali, pošto je svojevremeno igrao i u navali, znao je povremeno da iskoristi šansu i priključi se napadu, dejstvujući vrlo uspešno preko desnog krila.

Imao je želju da završi prava ili muzičku školu. Svirao je dobro klarinet i imao čak i nekoliko javnih koncerata. Ali, zbog fudbala nije stigao da položi još nekoliko preostalih ispita na Pravnom fakultetu, a i muzičku školu morao je da napusti. U ovakvoj situaciji, pošto je 12 godina igrao u Jugoslaviji, odlučio je da kao profesionalac karijeru nastavi u inostranstvu.

Njegova prva stanica bio je poznati klub nemačke Bundeslige Borussia Monchengladbach, u kome je u sezoni 1966/67. godine odigrao samo 10 utakmica i odlučio da se preseli u Francusku. Dobio je poziv od poznate francuske prvoligaške ekipe AS Saint-Etienne, iz istoimenog grada, koja je baš nekako u to vreme doživljavala najslavnije dane u svojoj istoriji.

U dresu novog kluba Durković je zaigrao kao u najboljim danima i za tri godine, koliko je igrao za Saint-Etienne, osvojio je čak pet najvećih nacionalnih trofeja: tri titule prvaka Francuske (1968, 1969. i 1970. godine), kao i dva Kupa Francuske (1968. i 1970. godine). Igrao je kao primeran profesionalac, sa stabilnom formom i uvek velikim doprinosom ekipi. Zbog ovoga je bio omiljen i veoma cenjen kako od javnosti, tako i od drugova s kojima je igrao.

Želeći da karijeru završi u klubu u kome neće imati veliko opterećenje. odlučio se da ode na poslednju etapu svog igračkog, na nesreću, i životnog puta. I u novom klubu osvojio je sve simpatije navijača i bio medu najboljim igračima.

Tragedija se dogodila posle utakmice koju je Durkovićev FC Sion igrao za “Kup Alpa” protiv francuskog prvoligaša iz Bastije, čiju je mrežu u to vreme čuvao naš golman Ilija Pantelić.

Odigravši 11. juna 1966. protiv Vojvodine u Novom Sadu poslednju utakmicu za Crvenu zvezdu, a zatim igrajući još pet godina u SR Nemačkoj, Francuskoj i Švajcarskoj, Durković je tokom 17 godina igranja ostvario rekordan bilans u osvajanju najvećih nacionalnih trofeja u Jugoslaviji i Francuskoj.

U dresu Crvene zvezde pet puta je osvajao titulu prvaka Jugoslavije: 1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine. Pored ovog, tri puta je trijumfovao i u Fudbalskom kupu Jugoslavije: 1958, 1959. i 1964. godine. Sa tri titule prvaka i dve pobede u Kupu Francuske, Durković je kao igrač Crvene zvezde i Saint-Etienne osvojio ukupno osam titula prvaka i pet trofeja kupa – ukupno rekordnih 13 titula!

U reprezentaciji Jugoslavije odigrao je četiri utakmice za omladinsku (1956), jednu za mladu (1959) i 50 za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 11. oktobra 1959. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, zajedno s golmanom Soškićem koji je na ovoj utakmici zamenio proslavljenog Vladimira Bearu. Poslednju utakmicu i ,,zlatni jubilej” proslavio je, opet zajedno sa Šoškićem, 1. juna 1966. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu. Dakle, za manje od sedam godina 50 puta u reprezentaciji! Od toga čak 39 utakmica u neisprekidanom nizu, u čemu je drugi iza Stjepana Bobeka (44).

Zajedno sa Šoškićem i Jusufijem postavio je i jedan rekord. Uža odbrana naše reprezentacije igrala je 33 puta u sastavu: Šoškić, Durković, Jusufi. Pre toga, Beara, Stanković i Crnković igrali su 28 puta zajedno, a pre rata Glazer Hugl i Matošić 23 puta.

Durković je igrao u timu koji je u prvom Kupu evropskih nacija 1960. godine osvojio drugo mesto, izgubivši u finalu, posle produžetaka, od SSSR-a – 1:2. Iste godine u Rimu igrao je centarhalfa u finalu olimpijskog turnira protiv Danske (3:1), kad je naša ekipa osvojila prvu, dosad jedinu zlatnu medalju. Najzad, učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, na kome je naš tim osvojio četvrto mesto. Tada su mnogi Durkovića uvrstili u najbolje igrače svetskog šampionata.

Kratak život – blistava karijera.